Такси Антоинг

Град Антоинг

Први познати господар Антоинга био је Алард И, господар Епиноја који се, како се прича, оженио дамом наследницом Антоинга. Од њих ће произаћи неколико огранака Антоинга. Из ове породице потиче црквењак из 12. века, оснивач опатија: Аилберт д'Антоинг.
Потомци ће врло брзо схватити интерес који представља ситуација Антоинга, постављеног на граници две жупаније, Фландрије и Еноа, маневришући као паметни политичари да би се обогатили подизањем улога. Бракови ће такође имати свој значај у вртоглавом успону ове породице. За три генерације ујединиће се са породицама Намур, Монс и Румигни, носилац провинције Доуаи и породице Лигне.
Крајем 13. века, Антоингови ће се поделити на неколико огранака, поред матичне гране која држи лорд Антоинг и Епинои, Буггенхоут и провостсхипа Доуаи, постојаће огранак Антоинга, господара Бурија и Биттремонт, Антоинг господари Бриффеуил, Генецх, Васмес и Амоугиес, Антоинг господари Белона и Антоинг господари Ансеваинга.
Године 870, у Мерсенском уговору Антоинг се појављује као „Антонијум“ да би приписао територију Карлу Ћелавом.
Око 1328. Исабеау д'Антоинг, последња наследница госпоства Антоинг, Епинои, проректор Дуаиа, шател од Гента и госпођа Соттегхем удала се за Жана И, виконта Мелуна, господара Танкарвила и Монтреја, који ће пренети све своје, имање жене на кућу Мелун. Потоњи ће промовисати трговину драперијама и експлоатацију каменолома.
Бургундске трупе су 1477. године опустошиле и опљачкале околину и опседале замак.
Маргерита де Парм је 18. фебруара 1582. наредила да се разгради замак Антоинг и да се одузме имање Пјера де Мелуна.
Године 1590. Мари де Мелун је била последња наследница Мелуновог наслеђа, која је након неколико авантура прешла у кућу Лигне, осим у француске земље које су остале у кући Мелун-Епиноја.[/вц_вп_тект]

Дворац принчева де Лигне.
Тхе Цастле дес Принцес де Лигне у Антоингу је резиденција у неоготичком стилу са богатом историјом дугом неколико векова. Овај замак је био бастион породице Мелун, а затим је прешао на принчеве де Лигне, који су садашњи власници. Још увек је видљив велики део ограђеног простора из 12. века, као што је „болеверк“ изграђен у 15. веку.
Било је то у 19. веку да је ученик архитекте Виоллет-ле-Дуц, Клеман Парент, трансформисао замак у неоготичку резиденцију.
Могуће је ићи у обилазак дворца са водичем. Можете открити околне зидове и болеверк, тамницу са тамницом, лордову спаваћу собу и витешку собу. Такође можете открити лежеће фигуре и молитвене фигуре д'Антоинга, де Мелуна и де Лигнеа у музеју лапидарија. Током ваше посете, биће вам испричани сви сјајни тренуци који су обележили живот замка као што су Стогодишњи рат, бургундски период или невоље инквизиције.

Аилберт д'Антоинг,
Рођен је око 1075. и умро 19. марта 1123. године, монах је из 12. века који је био извор неколико опатија: опатије Саинт-Ницолас-дес-Прес де Тоурнаи, опатије Ролдуц, опатије Цлаирфонтаине. Процес његове евентуалне канонизације покренут је 2000. године
Потиче из племићке породице Сирес оф Антоинг: он је 3. син Амаурија (Арморицус) господара Антоинга. Његов старији брат Сохиер ће постати господар Антоинга након свог оца. Његов други брат Алиберт ће бити прекрижен. Његова друга два брата ће га пратити до оснивања опатије Ролдуц1.
Аилберт је прво школовао каптол Антоинг, постављен у дворцу свог оца и зависио од опатије Лоббес.
Студије је завршио у Турнеју. Његово име се тамо први пут појављује 1087. (понекад се помиње као Елбертус, Еилбертус, Гилбертус). Био је каноник тамошње катедрале од 1087. до 1093. године, кантор, па је стога одговоран за литургију 1094-10951, а затим и управник школе.
Пошто је постао свештеник, потпуно се посветио учењу, вежбама побожности и милосрђа. Брзо привлачи одређену славну личност.
Аилберт је део свог прихода посветио изградњи, око 1100. године, капеле на брду Саинт Мард или Саинт Медард у Тоурнаиу, капеле која је касније требало да доведе до оснивања манастира редовних каноника, опатије Светог Николе. -дес-Прес де Тоурнаи, под подстицајем човека по имену Монин.
Године 1104. Аделберт де Сопенберг (или Адалберт гроф де Сафенберг) му је дао земљу у Ролдуку како би тамо основао верску кућу. Аилберт води наредних година. У ту сврху користи своје знање о архитектури која изгледа стварно и која је већ коришћена за изградњу капеле Светог Медара